Još nikad se nije Marko ovako veselio na praznike.
On smi u prazniki svojemu stricu na odmor.

Stric je lozar i stanuje uz jednu veliku lozu. Onda će Marko viditi sve živine,
ke/koje samo pozna iz knjig: srne i jelene, divlje svinje i lesice.

Konačno je tako daleko.
Skoro jednu uru biži Marko uz svojega strica kroz lozu.

„Ovde uopće nije živin“, ustanovi Marko.
„Ča/Što u tvojoj lozi nije živin?“ „Ima ji“, odgovori stric.

„One ne čekaju na putu da velu:
Dobro jutro, Marko! Ne, ako je kaniš najti, onda je moraš iskati.“

„Sve vrime išćem, ništa nisam našao!“, veli Marko. „Ti si bio i preglasan.
Gdo stalno govori i larma ili gdo se vozi mopedom kroz lozu, neće najti živin.
Ti moraš biti tih i slušati!“

Po nekom vrimenu veli stric: „Glej, Marko!“
„Ča/Što, ja ništa ne vidim“, odgovori Marko.

Stric pokaže na mehku zemlju uz put. „Ovo su slijedi.“
Sada vidi i Marko otiske. „Ovo je bila divlja svinja!“