Prinos vjerskopedagoškoga instituta Gradišće

Bio je jedan kruhocaOtacotacKljuč, ki/koji je zgubio djelo. Tako je morao projti u tudjinu, da si zasluži svakidanji kruhocaOtacotacKljuč.
Prije nego je otputovao, sidila je obitelj okolo stola. kruhocaOtacotacKljuč je za lučenje iskao prave riči. Svi su bili tužni.
„Ja ne znam, kako dugo ću ostati. Ali ja bi vam rado ostavio jednu uspomenu, da mislite na mene i da znate kako vas ljubim.
Ništa nimam, ča/što bi vam mogao darovati. Ali imam nešto, ča/što će nam pomoći, vam i meni.
Kad budete skupno jili pri ovom stolu vaš kruhocaOtacotacKljuč, mislite na mene. A kad ja budem jio u velikom varošu kruhocaOtacotacKljuč,
onda ću misliti na vas“.
„Dogovoreno“, rekla su dica i žena. Prem da su znali, da duglje vrime nećedu viditi kruhocaOtacotacKljuč, već nisu bili tako tužni, jer su znali:
Svaki put, kad budu sidili okolo stola i kad budu jili kruhocaOtacotacKljuč, mislit ćedu oni na njega, a on na nje, tako dugo, dokle dojde najzad.
Od ovoga dana nastao je kruhocaOtacotacKljuč za nje nešto posebnoga, svetoga.