Petar Jandrišević /Jandrisevits piše za svoj narod vrlo jednostavno: „On ne smi bolje znati nego ja“Bila je
.
Napregli su kade-kačice, hordove, škafe i drugo posudje pometali su na kola, a nekoliko
i mene su isto gori posadili i odvezli smo se u
na trgadbu.
je s nami pozvao i
iz susjedljevoga sela. Ov je sobom zeo svojega Hanzija.
i
su sjeli u klit-pivnicu i uz
se razgovarali. Nam dvim
su svakomu dali po jednu pogaču i su nas poslali van, da se igramo, ar je u kliti bilo vrlo hladno. Pred
su stala naša kola. Veli mi Hanzi: „Petre, hodmo jahat.“ „Jahat? Ali kade i na čem?“ „Onde na rudu.“
Hanzi je bio oko pet ili šest
star, a ja tri ili četire. On je odmah zajahao na
, a meni rekao, neka mu dam šibu. Tom šibom je čvrsto udario rudo i se pri tom zdizao, kao da jaše. Onda me pozove: „Hodi i ti jahat!“
Prekoračio sam i ja
, pak smo obadva jahali. Reče Hanzi, ki nij mogao dugo izdržati na jednom mjestu: - „Hodi, ćemo na kola gori odjahat.“ Njemu se je to ugodalo i je odmah bio zgora na
, ali kod mene je bila sva muka zaman – nij išlo, ar noge nisu dosigale, a ni ruke nisu bile dosta jake, a da bih se bio mogao zdignuti, kao je to učinio Hanzi. Hanzi me je ismijao zbog moje slabosti. Mene je bilo sram, da je Hanzi već znao nego ja.
Na nesriću me pozove Hanzi još jednoč: - „Hodi, ćemo opet pokusit.“ - „Dobro je, ćemo tako još jednoč sprobirat.“, sam si mislio, ali i to mi je prošlo u
: „Čekaj nek, ću ti ja sada pokazat!“
Hanzi je dojahao preda me do pol
, ali ja sam ga s odzad za
zgrabio i pehnuo s ruda doli. Hanzi je pao u
i strašno počeo krešćati, kao da bi ga klali, a ja sam pobignuo i se skrio med
. Na to krešćanje dojde
...
Petar Jandrišević