Bio je jednoč jedan princ. Rado bi se bio oženio za jednu lipu princesku.
Putovao je po svem svitu. Ali nije našao pravu princesku.
Jednoga večera je bilo strašno nevrime – godina/kiša je padala, bliskalo se je.
Najednoč pokuca negdo na vrata u dvorcu.
Bila je to jedna princeska. Nje pratež je bila mokra.
Svidočila je, da je ona prava princeska.
„Vidit ćemo, je li je ona prava princeska“, veli stara kraljica.
Ona je prošla u spavaću sobu i je vrgla u stelju pod madrace mali grah.
Princeska se leže na stelju.
Drugi dan ujutro ju pita kraljica: „Kako si spavala ovu noć?“
„Strašno, poredno/čemerno! Cijelu noć nisam spavala!
Ležala sam na nešto tvrdom, boli me cijelo tijelo!“
Sad je znao princ, da je našao pravu princesku, i on je ju zeo za svoju ženu.
Bilu su srićni. Ako još nisu umrli, onda živu još uvijek!