U ljetu 1532. su
po drugi put stali pred Bečom. U oni časi su i po Gradišću krali i zničili sve, ča/što su mogli. Tako su nekoliki turski jahaši došli i u selo
, ko/koje leži u sjevernom Gradišću na Niuzaljskom jezeru. Kad su seoski ljudi čuli, da se oni strašni muži prebližavaju, su zeli sve imanje i su je shranili u blizoj lozi na Lajtanskom brigu. I oni su ostali u lozi. Kad su konačno došli Turki u
, su našli samo prazno selo. Oni su preiskali svaki stan i su našli ko to dobro jilo i pilo. Jedan turski vojak je našao i jednu vinogradarsku pivnicu. Onde je kušao porpuhsko vino. Dobro mu se je račilo, tako da je popio čuda vina. Bio je pijan. Zatim se je ruševši otpravio na put iz pivnice, da po hiži išće dalje. Došao je do jedne komore, u koj/kojoj su ležale vriće. Na ove vriće se je nagnuo, jer je bio od dugoga jahanja i dobroga vina u pivnici trudan. Nije dugo duralo, i
je pao u dibok san. Dugo je stajao, i mogao bi još duglje, ako ga ne bi glasni razgovor na dvoru bio zbudio. Ali ovo nije bio njegov materinski jezik, koga je ovde čuo. Kade su nek bili njegovi tovaruši? Veljek mu je bilo sve jasno. Dokle je on spao, su njegovi prijatelji odjahali dalje, a seoski stanovniki su se vratili.
se je počeo bojati. Friško se je
shranio, i u istom hipcu su se otvorila vrata. U komoru stupili su dva muži. Oni su se ogledali, ali kad nisu ništa smišnoga vidili, su opet prošli van. Turku je bilo laglje. On je kanio ujti, ali ne po danu, nego je kanio čekati, dokle se vani zaškuri. Dan je minuo, i došla je noć. Tiho se je
ufao iz komore van, i stao je u kuhinji. Vrata su bila zaklenuta, tako da nije mogao van. Ča/Što sada? Najednoč vidi, kako je misec kroz dimnjak svitio u kuhinju.
„Ovo je moja šanca!“, si je rekao
i je splaznio u dimnjak. Srićan je bio, kad je dostignuo kraj dimnjaka. Pažljivo je pogledao van u noć. Najednoč začuje glasno vikanje na ulici. Friško je povlikao glavu najzad u dimnjak. „Su me sada zeli upamet?“, si misli splašeni
. Sve već ljudi je došlo pred stan i svi su kazali na dimnjak.
se nije gibao. Ljudi su se pitali: „Kako ćemo ga dostati van?“ Jedan seljak je imao ideju, ka/koja se je svim vidila. Naložili su peć u kuhinji i načinjili oganj. Dim se je dignuo u dimnjak, a
već vrijeda nije imao sape, tako da je morao splazniti iz dimnjaka van. Veljek su ga porpuhski ljudi ulovili. „A ča/što ćemo sada s njim?“ Sva općina se je sastala i svi su diskutirali, ča/što neka bude s ovoga vojaka. Došli su do odluke, da će ostati kod onoga seljaka u čijem dimnjaku je sidio. Nastao je seljački sluga.
je bio zadovoljan, jer barem je mogao dalje živiti. U toku vrimena se je naučio nimški i ostao je dokle je živio u stanu svojega gospodara. Po smrti turskoga sluge je seljak dao načiniti glavu turskoga vojaka iz kamena i ju je postavio na svoj dimnjak. Ov Porpuhski
se još danas more viditi na stanu u
, broj 163.
